Текст: Евгений Крутиков, политолог, Москва

            В Сербии, был опубликован бухгалтерского исследования "T сказать выстрелы .Политические обстоятельства убийства Зорана Джинджича ", чьи авторы Ликвидация политики прямо обвинил британскую разведку . Учитывая, что Джинджич про-европейский лидер, это звучит странно. Тем не менее, описанная технология преступление приводит к параллелям с другим сенсационным случае - убийство Бориса Nj emcova .

Как сообщили «Русского Экспресса», бывшего Джинджича телохранитель Милан Veruović и журналиста Николая Vrzić утверждают, что убийство может быть вовлечен и британская разведка Morkton Энтони, который был связан с главным обвиняемым в преступлении - так называется. Земун Клан. Согласно WikiLeaks, английский секретной службы "рабочего" с преступными группами в Сербии, используя их способность генерировать конкретные политические результаты. Именно это применение уголовного или okolokriminalnih структуры в качестве конечных исполнителей соединяет события в Белграде 12 лет назад, и убийство Бориса Немцова. Конечно, преступники не могут в полной мере понять, что именно они делают, то они могли бы стать предметом манипуляции британской разведки. При этом, ваша роль играет чисто политическим мотивам, которые также совпадает с убийством немцев, где обида мусульман, используемых в качестве дополнительного «аргумент» в аренде преступника.

Премьер-министр Сербии Зоран Джинджич из здания правительства со своим другом - заместитель председателя правящей партии Борис Тадич и несколько телохранителей, а затем направился в свою служебную машину Ауди-750 На данный момент, несколько снайперов открыли по нему огонь.Предположительно, один из стрелков был рядом сербского телевидения здания, то есть достаточно большое расстояние. Некоторые свидетели утверждают, что выстрелы были также слышал от забора Генерального штаба сухопутных сил. В результате Джинджич был попали две пули калибра 12,7 - в живот и обратно, что само по себе свидетельствует о наличии нескольких стрелков в противоположных направлениях. Наверное, стреляли из снайперской винтовки ВСК России сделанной или из Венгрии винтовки Ml Гепард, что более вероятно, потому, что это оружие уже используется несколько раз в политические (или те, которые напоминают политические) убийства.Джинджич скончался менее чем через час в хирургическое отделение больницы в Белграде, в котором он был доставлен в бессознательном состоянии. Полиция оцепила центр города в рамках операции "Вихрь" (по аналогии с планом Москвы "перехватчик"), и почти сразу же арестовали двух человек.

Страна осталась без руководства. Два раунда президентских выборов в Сербии не принесли руководителей страны, экс-глава поздно президент Югославии Воислав Коштуница практически сошел с политической сцены, управления, правда, сказать, что "хочет, чтобы видеть конец режима Джинджича." Его желание сбылось. Лидеры правящей коалиции осуществляется временное штатное рокировку и объявил чрезвычайное положение. Часть полицейской функции были переданы в армию, перед которой, как "пресс-секретарь" оказалось потом начальником штаба Бранко Krga - один из самых уважаемых и известных генералов в стране, которая до недавнего времени вела кровопролитную войну.

Джинджич был известен, но не самым популярным политиком в Сербии. Он представлял так называемый либеральный направление, но затем страна не вынесен про-вектор, и эта тенденция не считается перспективным. Тем не менее, он был весьма влиятельным (в финансовом плане) Тип чиновников, которые про-европейская ориентация рассматривается как его главный козырь в игре.Это нормальное явление в Восточной Европе, особенно в постсоветских странах, где политическая жизнь непосредственно связана с распределением ресурсов. Одним из таких ресурсов является прямое впрыскивание европейских и американских систем, в том числе банковской инфузии.

Погиб премьер-министра и считался одним из основателей либеральной революции - первый в истории Европы, которая получила "Цветной" определение - так называемые. бульдозер, который был отстранен от власти режима Милошевича. Где Джинджич пришел к власти демократическим путем - через выборы. Он привел оппозиционный блок «Вместе за перемены», и сразу же после прихода к власти тайно передал Милошевича в Гаагский трибунал, который вызвал массовые недовольства в стране. Кроме того, считается, что выдача Милошевича была личная инициатива убийство. Мероприятие было организовано в спецоперации: Джинджича верная спецназ окружил дом бывшего президента в престижном районе Белграда Дедине, схвачен и доставлен в аэропорт, где политики уже ждали английский военный самолет. Это "сопровождение" на самом деле не было необходимости: Милошевич не было безопасности, было гарантирована безопасность от британских и американских послов. Потому что еще совсем недавно, эти люди сидели с Милошевичем за одним столом и подписал Дейтонские соглашения, положившего конец войне в Боснии.

Джинджич, кстати, был родом из Боснии и провел свое детство в городе Травник, такие детали только в Москве, кажутся незначительными, но на Балканах очень важны. Автор этих строк провел почти шесть месяцев в Травник, это было ужасное место, где человеческая жизнь не стоит ничего, а Джинджич может иметь личных претензий против Милошевича на посту президента Сербии. Таким образом, объясняют политические взгляды Джинджич только "про-европейская ориентация" не представляется возможным в военной среде, многие вещи, к сожалению, определяется чисто личные моменты и детали о характере физических лиц. Да, Джинджич был абсолютно проевропейской, англо-саксонский политик, был политический клан и общественные настроения определенной группы людей, но это не было его единственной мотивацией. Он был тяжело опираясь на все, что связано режим Милошевича - уже в то время довольно ужасно. Сербском обществе считается проигранная война в Боснии, просто потерял из-за "соглашательство" президента. Лозунг «Fuck страну, что Босния не имеет" в виде баннеров и наклеек, проданных на каждом шагу.Милошевич не был крайним в этой истории, но раздражение его стиля управления в этот период достигли своего пика. Так что победа Джинджича в выборах было логично, потому что для Джинджича с его «Европейский выбор» проголосовали городское население (особенно в Белграде и Нови-Сад), в то время как большинство санкций нажатии сербы просто preživiljavao и не участвовать в политических играх столицы. В результате этого стечения обстоятельств, чтобы привести это прибыло из про-европейского правительства, при поддержке интеллигенции и СМИ.

На следующий день, представители военного правительства, официально объявила список подозреваемых в убийстве. Во главе был полковник Милорад Лукович (Легия) называется Легион (Легионер) и полковник Душан Спасоевича, известный как Šiptar (албанском). Оба - бывшие руководители специальных сил сербского МВД "красные береты", ушедший в отставку после свержения Милошевича. "береты" не были вовлечены в нападения на дом бывшего президента в Дедине, и так вопрос - когда они были даже ночью люди уже осадили незащищенные места жительства (в соответствии с приказом Джинджича, Милошевич удалены из дома госохраны).Основной аргумент обвинения Лукович и Спасоевича были события месяц назад, когда процессия премьер сократить гигантский грузовик на шоссе, ведущем в Белграде аэропорта Surčinu.Джинджич был тогда спасло чудо. Водитель грузовика был арестован на месте. Оказалось, что некоторое Деян Milenkovic, иначе Багси (в бывшей Югославии, а также на Кавказе, прозвища, часто получают как дети, и они говорят заменить реальные имена - в этом нет ничего криминального в этом, это не бандит жаргон, просто так был разработан язык), который служил ранее в "беретов" и был близким луковицы. На его призыв мобильный телефон был записан, которые были даны точное движение координаты парады премьер-министра. Теперь они просто данные с мобильных телефонов служить в качестве основы для ареста виновных в убийстве чеченских немцев. Это также не имеет ничего оригинального: данные сотовых операторов являются одним из основ такого рода исследования.

Лукович и Спасоевича были частью руководства клана Земун, один из крупнейших банд в Сербии, в котором содержится до 200 членов. Они обвиняются в более чем 50 убийствах в Белграде и других городах страны, покушение на убийство известного политика Вук Драшкович описано выше неудачной убийства, убийство бывшего президента страны, председательствующей в Сербии Ивана Стамболичем, организации незаконного оборота наркотиков в Югославии и некоторых других европейских странах, а и рэкет. "Zemunci" (пригород Белграда) - один из преступных организаций, которые существовали в то время в стране, если не самой влиятельной. Их влияние подпитывается войны в Боснии, от которого они вернулись бывшие воины (часто с баржей "трофей"), и который в своей короткой жизни не знаем почти ничего, кроме войны, убийства и преступления. Они верны, то, что они сделали, потому что государство (которое частично персонифицированный Джинджича) не был готов интегрировать их в нормальную жизнь. Напротив, "Европейский" режим Джинджич был готов уволить этих людей на свалку без давать им альтернативу. В некоторых других странах (например, как, например, Южная Осетия), что привело к краху элементарных понятий добра и зла. В середине 90-х годов, массовые изнасилования были почти нормально, и они должны были принести радикальные - физическое уничтожение - меры, чтобы остановить этот кошмар. Это, к сожалению, печальная реальность во многих странах и обществах, которые пережили гражданскую войну (как этого избежать в федеральной Новороссии - другая история).

Развернув дело против "Земун клана" мотивы должны, на первый взгляд, банальной конфликта из-за передела собственности в бывшего президента Милошевича, Požarevcu. Местный бизнесмен Буха (Cume), который ранее активно сотрудничал с «Земун клана", обвиняемых луковиц и бывший генеральный государственной безопасности Милорад Bracanovića для его рэкет предприятия дороге обороны (видимо, в пользу сына Милошевича Марко). Это сопровождается серией убийств и похищений. Прежде всего, погибли двое молодых людей - братьев Драган и Зоран Живкович, сыновей крестным отцом (для сербов иногда больше чем брат) умершего дилера. Их отец Ratomir Zivkovic (Snake) также открыт для их убийство обвиняемого zemunci ". Но обстоятельства убийства были более чем странно. В Австрии, был задержан немецкий с фунтом героина, который сказал, что он купил наркотики в Požarevcu братьев Живковича, кто сотрудничал с "zemunci." И когда он Požarevcu был убит один из братьев, Драган, стало ясно, что Другой брат, Зоран, на тот момент не больше и не меньше, чем в Боготе, столице Колумбии. Когда он срочно вернулся из кокаина капитала в Пожареваце, он был немедленно изрешетили из "Heckler". С этой чисто истории мафии и начал стрелять "Земун клан» и его отношения с семьей бывшего президента Милошевича.

Важно отметить, что Улемек, Милорад изменил свою фамилию на луковицы и прозвали Легия после почти десяти лет сервисных подрядчиков во французском Иностранном легионе. Вернуться в Югославии в начале балканских войн, он сделал головокружительную карьеру, он стал полковником и командиром спецназа МВД "красные береты". После этого он был назначен военным преступником. По сербский журналист Йовицы Krtinic, "это явление, в котором мы жили в течение десяти лет: бывший легионер без образования, семьи и племена добрались до полковника и командира спецназа."

Не быть сокращены мотивы Джинджича покушение только на «Земун клана», чтобы избежать наказания за общеуголовные преступления. Они всегда наблюдаются через фигуру Марко Милошевича и его отца, который умер в голландской тюрьме. На самом деле, за почти все убийства и покушения на убийства в те годы в Югославии люди, которые так или иначе связаны с военной разведкой, которая была в то время подчинена Раде Маркович, который был лично лоялен к Милошевича и его жены Мира Маркович. После свержения Милошевича Зоран Джинджич потребовал немедленной отставки и ареста Маркович. Тем не менее, Воислав Коштуница вполне долгое время без какой-либо причине против него, что позволило Милошевич гильдии, чтобы очистить архивы решить многие финансовые проблемы, и, в конечном счете, более высокие должности в армии держать их преданных генералов, в том числе начальник штаба Бранко Krga ,

Однако, когда мотив убийства Джинджича не будет преступлением, было бы в корне изменить политическую жизнь Сербии. Такой эффект не мог добраться до организаторов убийства немцев, хотя они породили бесконечное количество вариантов - почему и как это произошло.Но "почерк" преступления совершенно ясно. Использование преступника "в темноте", манипуляции их политических взглядов и идеологических позиций - распространенная практика, к которой они привыкли все те, кто теоретически смогут принять участие в такого рода "производства". Убийство Джинджича и убийство немцев, лишь подтверждает эту версию.

С переводом на русский язык с помощью 
Срджан Джорджевич, Б. Sc. Econ. 
Доцент Сербской-словенской солидарности Ким 
"Григория Степановича Ščerbinova»

---

http://www.vz.ru/world/2015/3/16/734279.html

17. 03. 2015. Сербы вместе , FBR подготовлен Бильяной Diković

Текст: Јевгениј КРУТИКОВ, политички аналитичар, Москва

            У Србији, је изашла књига-истраживање „Трећи метак. Политичке околности убиства Зорана Ђинђића“, чији аутори за ликвидацију политичара директно оптужују британскуобавештајну службу. С обзиром да је Ђинђић био про-европски лидер, ово звучи чудно. Међутим, описана технологија злочина доводи до паралеле са другим сензационалнимслучајем – убиством Бориса Њемцова.

Како преноси „Руски експрес“, бивши Ђинђићев телохранитељ Милан Веруовић и новинар Никола Врзић тврде да у убиство премијера може бити укључен и британски обавештајац Ентони Морктон, који је био у вези са главним оптуженим у злочину – тзв. земунским кланом. Према подацима Викиликса, енглеске тајне службе „радиле“ су са криминалним групама у Србији користећи њихову способност за остваривање конкретних политичких резултата. Управо та употреба криминалних или околокриминалних структура као коначних извршилаца повезује догађаје у Београду пре 12 година и убиство Бориса Њемцова. Наравно извршиоци можда нису у потпуности схватали шта конкретно раде, дакле, могли су постати предмет манипулације британске обавештајне службе. При томе су своју улогу одиграли и чисто политички мотиви, што се такође поклапа са убиством Њемцова, где су повређена осећања муслимана искоришћена као додатни „аргумент“ при унајмљивању извршиоца.

Премијер Србије Зоран Ђинђић је изашао из зграде Владе са својим пријатељем – потпредседником владајуће странке, Борисом Тадићем и са неколико телохранитеља, а затим се упутио ка свом службеном аутомобилу Ауди-750. У том тренутку неколико снајпера отворило је ватру на њега. По свој прилици, један од стрелаца се налазио у близини зграде српске телевизије, то јест на довољно великом растојању. Неки сведоци тврде да су се пуцњи такође чули са стране ограде Генералштаба армије. Као резултат тога, Ђинђић је погођен са два метка калибра 12.7 – у стомак и леђа, што само по себи указује на присуство неколико стрелаца из супротних праваца. Вероватно је пуцано из снајперске пушке ВСК руске производње или из мађарске пушке Gepard Ml, што је вероватније, јер је ово оружје већ више пута коришћено у политичким (или у оним који личе на политичка) убиствима. Ђинђић је умро непун сат касније на хируршком одељењу београдске болнице у коју је довезен без свести. Полиција је блокирала центар града у склопу операције „Вртлог“ (слично московском плану „Пресретач“) и готово одмах ухапсила две особе.

Земља је остала без руководства. Два круга председничких избора у Србији нису донели лидера земљи, а бивши шеф покојне Југославије Војислав Коштуница практично је сишао са политичке сцене, успевши, истина, да каже да „жели да види крај Ђинђићевом режиму“. Његова жеља се обистинила. Лидери владајуће коалиције извршили су привремену кадровску рокаду и прогласили су ванредно стање. Део полицијских функција предат је армији, испред које се као „потпарол“ појавио тадашњи начелник генералштаба Бранко Крга – један од најугледнијих и најпознатијих генерала у земљи, која је до недавно водила крвави рат.

Ђинђић је био познати, али никако најпопуларнији политичар у Србији. Он је представљао такозвани либерални правац, али тада у земљи није био изражен проевропска вектор, и тај се правац није сматрао обећавајућим. Међутим, био је прилично утицајан (у финансијском смислу) тип функционера, који је проевропску оријентацију сматрао за свој главни адут у игри. Ово је нормална појава у Источној Европи, посебно у пост-совјетским земљама у којима је политички живот у директној вези са расподелом ресурса. Један од тих ресурса је директна инфузија европских и америчких система, укључујући банкарску инфузију.

Погинули премијер је сматран и једним од покретача либералне револуције – прве у историји Европе, које је добила „обојену“ дефиницију – тзв. булдожерска, којом је збачен Милошевићев режим. При чему је Ђинђић дошао на власт демократским путем – путем избора. Он је предводио опозициони блок „Заједно за промене“, а одмах по доласку на власт тајно је предао Милошевића Хашком трибуналу, што је изазвало масовна незадовољство у земљи. Штавише, верује се да је изручење Милошевића била лична иницијатива Ђинђића. Сам догађај је уређен као специјална операција: Ђинђићу лојалне специјалне снаге опколиле су кућу бившег председника у ексклузивном делу Београда Дедињу, заробили и одвезли политичара на аеродром где је већ чекао енглески војни авион. Ова „пратња“ у ствари је била беспотребна: Милошевић није имао обезбеђење, њему је била гарантована безбедност од стране и британског и америчког амбасадора. Јер још сасвим недавно, ти људи су седели са Милошевићем за истим столом и потписивали Дејтонски споразум којим је окончан рат у Босни.

Ђинђић је, узгред буди речено, био родом из Босне и детињство је провео у граду Травнику, такви детаљи само у Москви изгледају безначајно, али на Балкану су веома важани. Аутор ових редова провео је скоро шест месеци у околини Травника, то је било страшно место, људски живот тамо није вредео ништа, и Ђинђић је могао имати личне претензије против Милошевића, као председника Србије. На тај начин, објаснити политичке ставове Ђинђића само „про-европском оријентацијом“ није могуће, у војном окружењу много шта, нажалост, утврђују чисто лични моменти и детаљи карактера појединих људи. Да, Ђинђић је био апсолутно проевропски, англосаксонски политичар, представљао је политички клан и јавно расположење одређене групе људи, али то није била његова једина мотивација. Он је био жестоко настројен противи свега што је асоцирало на Милошевићевим режим – у то време већ прилично омражен. Српско друштво је сматрало рат у Босни изгубљеним, управо изгубљеним због „компромитујуће политике“ председника. Слоган „јебеш земљу, која Босне нема“ у облику застава и налепница продавао се на сваком кораку. Милошевић није био у овој причи екстреман, али иритација његовим стилом владања у овом периоду достигла је врхунац. Тако да је Ђинђићева победа на изборима била логична, јер је за Ђинђића са његовим „европским избором“ гласало урбано становништво (нарочито у Београду и Новом Саду), док је највећи део санкцијама притиснутих Срба једноставно преживиљавао и није учествовао у престоничким политичким играма. Као резултат овог скупа околности на власт је и дошла проевропска влада, подржана интелигенцијом и медијима.

Сутрадан, представници војне власти званично су објавили списак осумњичених за убиство Ђинђића. На челу је био пуковник Милорад Луковић (Улемек) назван Легија (Легионар) и пуковник Душан Спасојевић, познат као Шиптар (Албанац). Оба – бивши лидери специјалних снага МУП-а Србије „Црвених беретки“, који су поднели оставке после свргавања Милошевића. „Беретке“ нису учествовале у нападу на кућу бившег председника на Дедињу, и зато се постављало питање – ко су уопште били људи су ноћу опсели већ небрањену резиденцију (према налогу Ђинђића, с куће Милошевића скинута државна стража). Главни аргумент за оптужбе Луковића и Спасојевића били су догађаји од пре месец дана, када је поворку премијера пресекао огромни камион на аутопуту који води ка београдском аеродрому у Сурчину. Ђинђића је тада спасило чудо. Возач камиона је ухапшен на лицу места. Испоставило се да је то неки Дејан Миленковић, познатији као Багзи (у бившој Југославији, као и на Кавказу, надимке често добијају као деца, и они у разговору замењују права имена – не постоји ништа криминално у томе, то није гангстерски жаргон, једноставно тако је развијен језик), који је служио раније у „береткама“ и био близак Луковићу. На његовом мобилном забележен је телефонски позив, којим су даване тачне координате кретања поворке премијера. Сада су управо подаци са мобилних телефона послужили као основа за хапшење чеченских починилаца убиства Њемцова. У томе такође нема ничег оригиналног: подаци мобилних оператера су један од темеља овакве врсте истраге.

Луковић и Спасојевић представљали су део руководства такозваног Земунског клана, једног од највећих банди у Србији, који је садржао до 200 чланова. Они су оптужени за више од 50 убистава у Београду и другим градовима у земљи, покушај убиства истакнутог политичара Вука Драшковића, горе описаног неуспелог атентата на Ђинђића, убиство бившег председника Председништва Србије Ивана Стамболића, организацију трговину дрогом у Југославији и неким другим европским земљама, као и рекетирање. „Земунци“ (предграђе Београда) – само једна од криминалних организација које су постојале у то време у земљи, ако не и најутицајнија. Њихов утицај је подстакнут ратом у Босни, из којег су се вратили бивши ратници (често са шлеперима „трофеја“), и који у свом кратком животу нису знали готово за ништа друго осим рата, убистава и криминала. Они су сматрали исправним оно што су урадили, јер држава (коју је делимично персонификовао Ђинђић) није била спремна да их интегрише у нормалан живот. Напротив, „европски“ режим Ђинђића је био спреман да одбаци ове људе на депонију без да им пружи икакву алтернативу. У неким другим земљама (као што је например Јужна Осетија), то је довело до колапса елементарних појмова добра и зла. Средином 90-их, масовна силовања су била скоро нормална, и морале су се донети радикалне – до физичког уништења – мере како би се зауставила ова ноћна мора. Ово је, нажалост, тужна реалност у многим земљама и друштвима која преживљавају грађански рат (како се ово избегло у Новорусији – друга је прича).

Размотавањем случаја против „земунског клана“ мотиви су тражени у, на први поглед, баналном сукобу због прерасподеле имовине у граду бившег председника Милошевића, Пожаревцу. Локални бизнисмен Љубиша Буха (Чуме), који је раније активно сарађивао са „земунцима“ оптужио је Луковића и бившег генерала државне безбедности Милорада Брацановића за рекетирања његовог предузеће Defense road (наводно у корист Милошевићевог сина Марка). Ово је праћено низом убистава и отмица. Пре свега, убијена су два младића – браћа Драган и Зоран Живковић, синови кума (за Србе је понекад то више него брат) страдалог трговца. Њихов отац Ратомир Живковић (Змија) такође је отворено за њихова убиства оптужио „земунце.“ Али околности убистава биле су више него чудне. У Аустрији је био задржан неки Немац са пола килограма хероина, који је изјавио да је купио дрогу у Пожаревцу од браће Живковић, који су сарађивали са „земунцима.“ А када је у Пожаревцу био убијен један од браће, Драган, постало је јасно да се други брат, Зоран, у том тренутку налази ни више ни мање него у Боготи, престоници Колумбије. Када се он хитно вратио из кокаинске престонице у Пожаревац, одмах је изрешетан из „Хеклера“. Са овом чисто мафијашком историјом почео је и да пуца „земунски клан“ и његова веза са породицом бившег председника Милошевића.

Важно је напоменути да је Милорад Улемек променио презиме у Луковић и добио надимак Легија после скоро десет година службе плаћеника у француској легији. Вративши се у Југославију почетком балканских ратова, он је направио вртоглаву каријеру, постао пуковник и командант специјалних снага МУП „Црвених беретки“. Након тога проглашен је за ратног злочинца. Према речима српског новинара Јовице Кртинића, „то је феномен у којем смо живели десет година: бивши легионар без образовања, породице и племена догурао је до пуковника и командант специјалног одреда“.

Али не треба сводити мотиве убиства Зорана Ђинђића само на покушај“земунског клана“ да избегне казну за обична кривична дела. Они су увек посматрани кроз фигуре Марка Милошевића и његовог оца, који је умро у холандском затвору. У ствари, иза скоро свих убистава и покушаја убистава тих година у Југославији стоје људи који су на неки начин повезани са војном обавештајном службом, која је у то време потчињена Радету Марковићу, који је био лично лојалан Милошевићу и његовој супрузи Мири Марковић. Након свргавања Милошевића Зоран Ђинђић је захтевао одмах оставку и хапшење Марковића. Међутим, Војислав Коштуница се прилично дуго времена без икаквог разлога противио томе, што је омогућило Милошевићевом клану да почисти архиве, да реши многе финансијске проблеме и, на крају крајева, да на вишим позицијама у војсци сачува њима лојалне генерале, укључујући начелника штаба Бранка Кргу.

Међутим када мотиви убиства Ђинђића не би били криминални, то би радикално променило политички живот Србије. Такав ефекат нису могли да достигну организатори убиства Њемцова, иако су изнедрили бесконачан број верзија – зашто и како се то догодило. Али „рукопис“ злочина је у потпуности јасан. Коришћење извршиоца „у мраку“, манипулација њиховим политичким погледима и идеолошким ставовима – уобичајена је пракса, на коју су навикли сви они који су теоретски могли учествовати у овој врсти „продукције“. Убиство Ђинђића као и убиство Њемцова, само потврђује ову верзију.

Са руског превео 
Срђан Ђорђевић, дипл. екон.
сарадник Друштва српско-словенске солидарности КиМ
«Григорије Степанович Шчербина»

———

http://www.vz.ru/world/2015/3/16/734279.html

17. 03. 2015. СРБИ НА ОКУП, за ФБР приредила Биљана Диковић