После Првог светског рата неке православне цркве су прихватиле Грегоријански календар: Цариградска патријаршија, Александријска, Антиохијска, Грчка црква, Кипарска, Бугарска, Румунска, Финска и Америчка православна црква. Са друге стране, Јерусалимска, Руска, Српска, Грузијска и Пољска православна црква, као и монашка република Св. Гора, чувају традицију старог Јулијанског календара у богослужењу. По питању прославе Васкрса, Православне цркве које су прихватиле Нови календар, прослављају га заједно са црквама које се држе Старог календара односно, како је одлучено на Првом васељенском сабору 325. године у Никеји (данашња Турска). На овом сабору је одлучено да се Васкрс празнује увек прве недеље после Јеврејске Пасхе односно, после пуног месеца на сами дан или наредне недеље пролећне равнодневнице (equinox) који је тада по Јулијанском календару падао 21. марта мада је исправније 25. марта.

Нови календар није лако био прихваћен ни на Западу. Нарочито су протестантске земље: Шведска, Норвешка, Данска и Англиканска црква у Великој Британији биле против увођења новог календара. У току 18. века су све западне земље прешле на Грегоријански календар. Православне земље на истоку такође нису са одушевљењем дочекале нови календар. Православни патријарси су на једном сабору 1583. и 1756. године на Грегоријански календар бацили проклетство. Проблем који су православни патријарси видели у Грегоријевим променама није био везан само за календар колико за начин одређивања празника Васкрса и померања празника Нове године са 1. септембра - Црквена нова година -, на 1. јануар - Стара римска нова година. Новага година код неких рачунала од 1. марта. Вавилонци и Јевреји су почињали нову годину у јесен, док је религиозна нова година била у пролеће.