Ve, ke mi ne skribas vin delonge, Postum,
Vade tra dezert' de mia histori'
Vivi en provinco cxe la maro osta
Estas vane se disigxis imperi'
Nur ekzistas kauxzoj por la trist' malfola,
Kaj en sango acidigxis vino jam.
Ja rezoni oni, kiel mangxi volas
Certe bele estas, sed ne por cxiam.
Jam finigxis tempo, kiu sort' permesis.
Monon por finala voj' kaj lasta pregx'
Mi malsxparis pro impostoj kaj luprezo.
Nek vivadi oni kaj nek morti ecx.
Kaj infanoj diras: vendu vi medalojn!
Mi ekspedas al postajxo ilin for.
Do pro kio ni militis gxenerale?
Vere, Postum, ne pro sia viv-honor.
Здравствуй, Постум, не писал тебе давно я,
Пробиваясь через времени пески.
Очень тускло жить в провинции у моря,
Коль империя распалась на куски.
А в наличьи только поводы для грусти,
И совсем в крови искислилось вино.
Философствовать, когда в желудке пусто,
Хоть красиво, но не каждому дано.
Видно вышел срок, что выдали нам боги.
В путь последний поднакопленную медь
Всю спустил на коммунальные налоги.
Ни пожить спокойно нам, ни помереть!
Дети пилят мол пойди, продай медали,
Шлю их на хрен, папиросою клубя.
И за что мы только, братец, воевали?
Видно, Постум, что опять не за себя.