ВОСТАНИ, СЕРБИЈЕ! Доситеј Обрадовић, 1804.

Востани, Сербије! Востани, царице!
И дај чадом твојим видет’ твоје лице!
Обрати сердца их и очеса на се,
И дај њима чути слатке твоје гласе,

Востани, Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала;
Сада се прoбуди,
И Сербље вoзбуди!

Ти воздивигни твoју Царску главу гoре,
Да те опет позна и земља и мoре,
Покажи Еврoпи твоје красно лице,
Светло и весело, као вид Данице,

Востани, Сербије!...

Бoсна, сестра твоја, на тебе гледа,
И не жели теби никаквога вреда.
Кo тебе ненавиди, не бoји се Бoга,
Од кoјег теби иде пoмoћ мнoга.

Востани, Сербије!...

Херцегoва земља и Чернаја Гoра,
Далеке државе и oстрoви мoра:
Сви теби пoмoћ небесну желе,
Све дoбре душе теби се веселе,


Востани, Сербије!...

Као песник Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија "Плач Сербији" (Плач Србије, 1761), у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, бунтовничка песма. У тој песми Србија жали за некадашњим сјајем средњовековне државе и критикује сународнике који заборављају свој национални идентитет, одломак:

Како стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша прође плодна,
пресилнима царева и храбри солдати.

Славни моји цареви и вожди велики,
с мојих храбри витези и сини толики.

Восток, запад, полуноћ бојали се мене,
славне, храбре Сербије, бивше тогда једне.

http://kosovka.livejournal.com/7177.html

Пели добровольцы. Пыльные теплушки
Ринулись на запад в стукоте колес,
С бронзовой платформы выглянули пушки, -
Натиск и Победа, - или под откос.

Вот от Камышлова красных отогнали
К Екатеринбургу нас помчит заря:
Там наш Император. Мы уже мечтали
Об освобожденьи Русского Царя.

Сократились версты. Меньше перегона
Оставалось мчаться до тебя, Урал.
На его предгорьях, на холмах зеленых
Молодой, успешный бой отгрохотал.

И опять победа. Загоняем туже
Красные отряды в тесное кольцо
Почему-ж нет песен, братья, почему-же
У гонца из штаба мертвое лицо.

Почему рыдает седоусый воин?
В каждом сердце словно - всех пожарищ гарь.
В Екатеринбурге, - никнет головою,
Мучеником умер Кроткий Государь.

Замирают речи, замирает слово,
В ужасе бескрайнем поднялись глаза,
Это было, братья, как удар громовый
Этого удара позабыть нельзя!

Вышел седоусый офицер. Большие
Поднял руки к небу, обратился к нам:
- Да, Царя не стало, но жива Россия,
Родина, Россия остается нам.

И к победам новым он призвал солдата,
За хребтом Уральским вздыбилась война.
С каждой годовщиной отдаленней дата,
Чем она далече, тем страшней она

Арсений Несмелов