Дубровник — славянская республика в итальянских декорациях. Город-цитадель был важным торговым центром на Балканском полуострове, соперничающим с Венецией на Адриатическом море при покровительстве могущественной Турции. Несмотря на то, что подавляющее большинство населения было южными славянами, общественная жизнь и политическая элита Дубровника находились под итальянским влиянием, а официальным названием страны было латинское Республика Рагуза.
К югу от Дубровника была Albania Veneta («Венецианская Албания»), принадлежавшая Венецианской республике. Последняя пыталась захватить у Рагузы некоторые острова, но после окрика из Стамбула покинула их. Венецианская Албания (Итальянский: Албания Венета, албанский: Арберия Венедикасе, сербский: Млетачка Албанија) был официальным термином для нескольких владений Республика Венеция на юго-востоке Адриатика, охватывая прибрежные территории, прежде всего, в современной южной Черногория и частично в северной Албания.
Дубровник поддерживал дружественные отношения с Испанией, превратившейся в XVI в. в наиболее могущественное государство средиземноморского бассейна. Опираясь на защиту Порты и поддержку Испании, Дубровник с помощью дипломатии успешно противостоял Венеции, старавшейся установить свое полное господство в торговле на Адриатике и в восточном Средиземноморье.
Город-крепость Свети Стефан (по-итальянски, Сан-Стефано) был основан в 1382 году боснийским королём Твртко I. В дальнейшем здесь сформировался важный центр торговли солью. В 1482 году Османская империя отвоевала города Рисан и Херцег-Нови и владела ими в течение двух веков с кратким перерывом в 1538—1539 годах, когда город ненадолго захватили испанцы.
Только в 1688 году венецианцы отбили город у турок и включили его под итальянским названием Castelnuovo («Новый замок») в состав провинции «Албания Венета» (Венецианская Албания). Венецианская республика господствовала здесь два века до 1797 года, затем недолгое российское покровительство (1806—1807 годы) в период наполеоновских войн. Краткий период французского правления в составе Иллирийских провинций сменилось австрийским владычеством до 1918 года, затем вхождение в состав Югославии до её распада.
Герцег-Нови пережил трудные времена, когда город на протяжении 200 лет был под властью Османской империи. На месте нынешнего расположения церкви Святого Иеронима находилась мечеть. После того, как турецкие завоеватели были изгнаны из Герцег-Нови, эта мечеть была разрушена. На ее месте была построена католическая церковь, названная в честь Святого Иеронима, ведь именно он стал для жителей Герцег-Нови покровителем и защитником. Таким образом, церковь Святого Иеронима является для горожан очень важным памятником архитектуры, символом освобождения от господства Османской империи.
Чтобы понять всю ценность данного памятника архитектуры, необходимо зайти внутрь церкви Святого Иеронима. Здесь есть картина, изображающая изгнание турок из города. Картина ценится тем, что на ней есть надпись князя Иеронима Корнера, который руководил взятием города: «Волею Божьей, заступничеством Девы Марии, молитвами священнослужителя Иннокентия XI, я, князь Иероним Корнер, наместник Далмации, освободил Херцег-Нови в 1687 году». На алтаре церкви рядом с Девой Марией изображен Святой Иероним.
Ђероламо Корнер, каваљер, за Млетачку републику генерални провидур Далмације и Албаније
Kада смо приступили овој служби, пред нас су дошли из отоманског ропства многи грофови и главешине Херцеговине заједно са многим главешинама са територије Херцег Новог који су се већ претходно добровољно ставили по окриље ове Млетачке републике. Ми смо их прихватили с нескривеном срдачношћу. Околности настале у Херцеговини, омогућиле су нам да спознамо њихову храброст и увјерили нас у њихову разборитост са којом су без оклијевања ишли у сусрет непријатељу.
Ови већма одани поданици дали су свој несебични допринос дугој опсади и славном подвигу освајања Херцег Новог да би истакли своју величину поготово у вријеме када је Топал-паша подигао моћну војску да притекне у помоћ том граду, а ови одани нови поданици са другим територијалцима из Херцег Новог показали су своју одважност и храбро разбили непријатеља, довели много заробљеника и донијели главе које су лично одсјекли непријатељу, као и дванаест застава, а у том су боју поднијели жртву четрдесеторица њихових најугледнијих у славу Републике. Они су у нападима међу првима излазили пред непријатеља одрубивши много глава, и показали су свим биткама недвосмислену и истинску службу.
У Попову и Требињу ујединили су се са територијалцима из Херцег Новог и опустошили наведене градове, узевши много заробљеника и животињског плијена, а у свим другим мјестима су одољели непријатељским пљачкашким упадима. Стога су прешли на опсаду мјеста, на пустошење саме Херцеговине, објавили су долазак породица које су стизале под млетачком командом и извели много других добрих подухвата гдје су поступали у нашој служби и под нашим наређењима.
Тим смо поступцима у потпуности задовољни и том приликом желимо да потврдимо овим путем да се ови одани поданици препоручују великодушној милости Републике. In quom fidem.
Сплит, 27. април 1689
Ђероламо Корнер, каваљер, генерални провидур
Lučo del Stelo, canc. di S.E.
*****
Girolamo Cornaro (pohrv. Jeronim Korner lat. Hieronymus Cornelius) (Mleci, 25. lipnja 1632. – Valona, 1. listopada 1690.) bio je mletački patricij, političar i vojni zapovjednik. Među ostalim, dva puta je obnašao dužnost generalnog providura Dalmacije, a poslije je bio i generalni zapovjednik mletačke vojske na grčkom frontu tijekom Morejskog rata. Tijekom obnašanja navedenih funkcija Cornaro je postigao znatne vojne uspjehe, te je uz dužda Francesca Morosinija bio najuspješniji mletački vojni zapovjednik u Morejskom ratu. Umro je od bolesti u albanskom gradu Valoni.
Rođen kao treće muško dijete 25. lipnja 1632. godine u uglednoj mletačkoj senatorskoj obitelji Cornaro (kasnije će mu roditelji Andrea Girolamo di Giorgio i Morosina Morosini Caterino dobiti i četvrtog sina), u grani nazvanoj "della Regina". Svoju političku karijeru započinje 1657. godine, dakle sa samo dvadesetpet godina. Tijekom svog političkog života brzo se uspinjao socijalnom ljestvicom mletačke vladajuće kaste, pa već 1666. godine ulazi u mletački Senat, a potom je dva puta biran i u Vijeće desetorice i to 1668. te 1670. godine. Godine 1669. Cornaro je primljen u najelitniji mletački viteški odred - Cavalieri di San Marco čime je potvrđen njegov ulazak među samu mletačku političku elitu. Proboj po političkoj sceni nastavio je i dalje, pa 20. ožujka 1672. godine postaje jedan od trojice načelnika i inkvizitora Terrafirme, druga dva mjesta su dobili, budući mletački dužd Marcantonio Giustinian, te mletački povjesničar Michel Foscarini. Trojac je dobio zadaću da poboljšaju administrativni ustroj Terrafirme koji je doživio brojne degradacije tijekom Kandijskog rata, koji završava 1669. godine, nakon skoro trideset godina stalnog ratovanja.
Generalni providur Dalmacije
Cornaro se nakon trogodišnjeg mandata u Terrafirmi ponovno vraća u Veneciju, pa 1678. biva ponovno izabranu u Vijeće desetorice te na mjesto državnog inkvizitora. U lipnju 1679. godine Cornaro je ponovno poslan na funkciju izvan Venecije, jer postaje generalni providur Dalmacije. U svom prvom mandatu u Dalmaciji Cornaro pokušava riješiti nagomilane socijalne i ekonomske probleme Dalmacije, poput populacijskog pada, posebice među aristokratskim redovima, koji odbijaju primati bogatije građane u svoje redove. Cornaro također pokušava osigurati mirnije odnose na uvijek nesigurnoj granici s Turskom, pokušavajući spriječiti upade Senjana na tursko područje, te prisiljavajući morlačko stanovništvo da plate obećane rente Turcima za uživanje njihove zemlje. Cornaro završava svoju dužnost u Dalmaciji samo dva mjeseca prije tzv. Zemuničkog masakra u kojemu su Morlaci poubijali Turke koji su pokušali naseliti Zemunik. Zemunički masakr izrast će u jedan od glavnih uzroka zaoštravanja mletačko-turskih odnosa pred Morejski rat. Nakon odlaska iz Dalmacije Cornaro preuzima mjesto generalnog providura Stato da Mar, čime mu je povjereno organiziranje mletačke flote i mletačkih prekomorskih posjeda.
Iako u studenom 1685. godine Cornaru ističe služba, Venecija je još od lipnja 1684. u ratu s Turskom, pa je Cornaro u prosincu poslan ponovno u Dalmaciju da preuzme funkciju generalnog providura od Pietra Valiera koji je smijenjen nakon katastrofalnog poraza pri pokušaju osvajanja Sinja. Ovaj drugi mandat u Dalmaciji Cornara će pretvoriti u jednog od dvojice ključnih mletačkih ljudi, uz već spominjanog Morosinija. Tijekom svog mandata ostvareni su najveći uspjesi mletačke vojske na dalmatinskom bojištu. Cornaro tako osobno vodi mletačku vojsku sastavljenu od plaćeničkih trupa i lokalnog morlačkog stanovništva na tri velika osvajanja; osvajanje Sinja 1686. godine, osvajanje Herceg Novog 1687. godine i osvajanje Knina 1688. godine. Tijekom svog mandata Cornaro se često oslanjao na Morlake koje je nagrađivao službenim prstenjem i medaljama za vojne zasluge. Posebno dobre odnose imao je sa serdarom Stojanom Jankovićem, poznatim morlačkim glavarom čije je junaštvo bilo posebno poznato među lokalnim stanovništvom, pa su njegova dijela ostala zapamćena i u nekoliko pjesama fra Andrije Kačića Miošića. Cornaro se u Dalmaciji iskazao kao vješti zapovjednik, koji je vojsku osobno vodio u veće pohode, a za razliku od većine ostalih generalnih providura Dalmacije, izgradio je dobar odnos s morlačkim ratnim vođama, čime je mogao iskoristiti njihov puni ratni potencijal. Tijekom njegovog mandata granica sjeverne Dalmacije pomaknuta je na Dinaru, čime je zapravo utvrđena granica koja je aktivna i danas.
Овдје ћемо се само кратко задржати да истакнемо двије чињенице: темељи цркве, и то доста велике цркве леже тик уз зграду парохијалне католичке цркве Св. Јеронима коју у Новоме подиже Ђероламо Корнер послије освојења Новога, и друго, ова је црква грађена на остацима једног сакралног ансамбла грађевина које припадаху српској цркви Св. Стефана. У овој књизи ми ћемо пружити потпун доказ да је на овоме мјесту лежало велико и одлично очувано гробље ове цркве све до половице 18. вијека. Венеција је током друге половине 18. вијека настојала на уклањању гробаља из ужих градских језгара у Боки, какав је случај и са которском црквом Св. Луке.
Дакле, 1687. у јесен, предао се Ђероламо Корнеру, главном заповједнику велике флоте малтешких, ђеновешких и папских галија, Херцег Нови, најистуренија тачка Херцеговине. На народну историју Срба читавога јадранског круга, имаће овај догађај крупни и до данашњега дана неоцјењени значај.
Кратка историја Херцег Новог (до пада Млетачке републике)
Серия сообщений "История и культура":
Часть 1 - Вы дома здесь...
Часть 2 - Стихи Черногорского Господаря
...
Часть 6 - Дворец Ивеличей в Рисане
Часть 7 - Иван Неплюев Путь гардемарина
Часть 8 - Венецианский мотив
Часть 9 - История Паштровичей
