Капетан Петар Желалић из Бијеле код Херцег Новог заробио је 1760. године командни брод турске флотe "Круна Отоманска" са 68 топова. Због овог херојског подвига произведен је у малтешког витеза. На Малти је подигао прву православну цркву, посвећену Св. Николи, заштитнику морепловаца и крсној слави породице Желалић. У ризници парохијске цркве у Бијелој и данас се чува грчка икона из 17. века с ликом св. Никодима коју је Желалић добио од једног од заробљеника с "Круне отоманске” у знак захвалности због избављења из ропства.
Барон Лазар фон Мамула, артиљеријски генерал и подмаршал, намесник Краљевине Далмације, Србин из Горског Котара рођен у близини манастира Гомирје, познат је као градитељ поморских утврђења (Вис, Хвар). Острво Ластавица на улазу у Боку Которску, на коме је изградио утврђење половином XIX века, и данас се по њему зове Мамула.
"Вјенчавам те српско море са слободом Црне Горе" – Књаз Никола I Петровић Његош (слика настала 1881. године, чува се у Поморском музеју у Котору).
Адмирал флоте Бранко Мамула рођен је 1921. године у Славском Пољу код Вргинмоста (интересантно је да је према аустроугарском попису из 1910. године у Славском Пољу живело 1.395 Срба и 1 Хрват). Потиче из војничке породице са Кордуна – његови преци били су Стефан Мамула, заповедни Крајишког батаљона из времена Наполеона, и барон Лазар фон Мамула, подмаршал и намесник Краљевине Далмације, познат као градитељ поморских утврђења (Вис, Хвар), укључујући и оно на острву Ластавица, на улазу у Боку, које се данас по њему зове Мамула... Године 1940. Бранко Мамула постаје члан СКОЈА. Од самог почетка Другог светског рата прикључио се народноослободилачкој борби. Његову мајку, две сестре и брата убиле су усташе на Петровој гори 1942. године. Исте године постао је члан КПЈ. Током рата био је, између осталог, политички комесар поморског обалског сектора и поморске команде Северног Јадрана. Након ослобођења завршио је Вишу поморску академију и специјалистичке курсеве оператике и за високе дужности у ЈРМ. Обављао је разне одговорне дужности у Југословенској ратној морнарици: командант Војно-поморске области, помоћник команданта ЈРМ, помоћник Савезног секретара за народну одбрану задужен за морнарицу итд. Од јула 1979. до маја 1982. био је начелник Генералштаба ЈНА, а од маја 1982. до маја 1988. Министар одбране Југославије (Савезни секретар за народну одбрану). Носилац је Партизанске споменице 1941. и високих војних и цивилних одликовања, међу којима и француске Легије части и Ордена за заслуге Републике Италије. Године 1983. унапређен је у највиши морнарички чин адмирала флоте, који у Југославији није имао нико ни пре ни после њега... Након пензионисања живео је у Опатији до 1991. године, а по избијању грађанског рата у Хрватској преселио се у Боку Которску.
http://www.slobodnadalmacija.hr/Hrvatska/tabid/66/articleType/ArticleView/articleId/97916/Default.aspx Zajedno smo se u Habsburškoj Monarhiji borili za cara. Zajedno smo pod banom Jelačićem gušili pobunu u Mađarskoj i branili Hrvatsku od mađarskih imperijalnih namjera. Zajedno smo išli u europske ratove sve do Nizozemske. Sjetite se velikog europskog „Sedmogodišnjeg rata“.
Na Solunskom frontu u Prvom svjetskom ratu bilo je 42 tisuće dobrovoljaca, među njima i Hrvati. Srbija je izgradila svoju veličinu na tom ratu, ali nije taj ugled izgradila sama.
U Drugom svjetskom ratu zajedno smo se u Hrvatskoj borili protiv fašista i Srbi su podržali komunističko političko rukovodstvo sastavljeno pretežno od Hrvata. Gledajte, gospodine Krnić, moj praprapradjed bio jeStefan Mamula, zapovjednik Krajiškog bataljuna, koji je vodio pokrajinu Ilirik, a kojoj su bili i Hrvati i Slovenci, koju je formirao Napoleon osvojivši ove prostore.
Kod Napoleona je vodio jednu delegaciju u kojoj su bili Hrvati i Slovenci kako bi ga nagovorio da krene protiv Turaka, da pomogne oslobođenje Balkana. Može se reći da je to bio svojevrsni začetak ideje jugoslavenstva.
Godine 1848. hrvatski ban Jelačić s Lazarom Mamulom, također mojim pretkom, odlazi u Beč spasiti Habsburge. Tada Jelačić dobiva zapovijed da ide u Mađarsku gušiti građanski ustanak protiv Austro-Ugarske Monarhije.
Mamula je dobio drugi raspored pa je tražio od Beča da se bori s Jelačićem jer je smatrao da mu je mjesto pored bana. Lazar vodi jednu jedinicu koja je bila pod komandom Nogata, feldmaršala rodom od Karlovca.
Мирко Комненовић (1870-1941) и по оцу и по мајци потицао је из породице поморских капетана и бродовласника. Високо образовање стекао је у Швајцарској, одакле се вратио у родни Херцег Нови, да читав живот посвети развоју свога града и Боке уопште. Говорио је руски, француски, италијански и немачки језик. Био је члан "Српске зоре" и управник Српске кредитне задруге у Х. Новом. Такође, надзирао је рад српских земљорадничких и рибарских задруга које су на самом почетку 20. века ницале у Боки. Године 1908. на "Првом збору српских привредних задруга на Приморју" одржаном у Дубровнику изабран је за потпредседника Савеза задруга. Његовом заслугом подигнут је хотел "Бока", окружен најлепшим парком (ботаничком баштом) на Јадрану. Такође, Мирко Комненовић је учествовао у оснивању првог индустријског предузећа у Боки, као и "Паробродарског преузећа за локалну пловидбу". Године 1910. био је један од оснивача Српског сокола у Херцег Новом, да би га потом изабрали и за старешину Српске соколске жупе на Приморју. Када је током Првог балканског рата српска војска ослободила Косово и избила на албанску обалу, Мирко Комненовић је дошао до Медове и мајору Селимиру Остојићу, ослободиоцу Призрена, дао драгоцена обавештења захваљујући којима је, између осталог, спречено кријумчарење оружја за Албанце на једном аустријском пароброду. На почетку Првог светског рата Комненовић је први ухапшен и са осталим херцегновским првацима заточен на острву Мамула. Нешто касније пошло му је за руком да преко Трста пребегне у Италију, и да одатле преко Солуна стигне у Србију. Након кратког опоравка у Нишкој Бањи, председник владе Никола Пашић поверио му је задатак да у Русији међу заробљеним аустроугарским војницима, пре свега Србима, али и Хрватима и Словенцима, тражи и организује добровољце. На овом важном задатку Мирко Комненовић је, као представник Краљевске српске владе у Кијеву, провео две и по године. У тајној мисији у мају 1918. учествује у пребацивању председника руске владе Керенског из Москве у Мурманск. После рата у Београду га је примио регент Александар и одликовао "Орденом Белог орла IV реда са мачевима". Крајем јануара 1919. вратио се у свој Херцег Нови где му је приређен величанствени дочек. Исте године одлази у још једну тајну мисију у Русију, овога пута са задатком да сазна истину о судбини царске породице. Године 1923. и 1925. биран је за посланика Боке Которске у Народној скупштини Краљевине СХС, а 1930. постао је председник општине Херцег Нови. Читаву своју годишњу плату за 1930. годину дао је за електрификацију града. Године 1935. по трећи пут је изабран да представља Боку у Народној скупштини у Београду. Исте године постао је министар у Стојадиновићевој влади, али је због критика изречених против Стојадиновића на том месту остао једва пола године. Када је Стојадиновић пред Народну скупштину изнео предлог Конкордата са Ватиканом, један од најгласнијих противника био је управо Мирко Комненовић. А након што је Стојадиновићева жандармерија пред Саборном црквом у Београду напала црквену литију и претукла више православних свештеника и владика, он је у Народној скупштини рекао: "Ово што се данас догодило пред Саборном црквом, то се није догодило никада и нигдје у бившој Аустрији"... Кад су 27. марта 1941. године у Херцег-Новом одржане велике демонстрације подршке Краљу Петру, био је већ тешко болестан. Након окупљања на тргу народ се упутио Мирковој кући узвикујући његово име. Он их је поздравио са прозора своје куће на Топлој. Умро је сутрадан, 28. марта 1941. "Његов спровод био је посљедња предратна, опћебокељска манифестација, жалосна и достојанствена... У величанственој погребној поворци, поред Бокеља, налазиле су се делегације из Београда и Цетиња, пријатељи и знанци из разних крајева Југославије, одред војске и Сокола. Покопан је у гробницу својих предака код парохијске цркве на Топлој"... "А кад су италијански окупатори ушли у Херцег-Нови 17. априла 1941. године, наредили су да се Мирков гроб отвори да би се увјерили да је Мирко мртав, да није у питању нека српска подвала"... "М. Комненовић је био одликован: Орденом Бијелог орла с мачевима, Св. Саве I, II и III степена, Југословенском круном IV степена (југословенски), Орденом Св. Владимира IV ст., Св. Станислава V ст. и Св. Ане II ст. (руски), Легијом части (француски), Официрским револуционарним крстом (чехословачки)... Своју кућу, наслијеђену од предака, тестаментом је завјештао народу, као задужбину са хуманим и просвјетно-културним циљевима. Као што је познато, у њој је – од почетка свог постојања – привремено смјештен Завичајни музеј Херцег Новог" (извор: Небојша Рашо, "Мирко Комненовић", Херцег Нови 2009; Игњатије Злоковић, "Мирко Комненовић", "Бока – Зборник радова из науке, културе и умјетности", 13-14, Херцег Нови 1982, стр. 105-127).
Мирко Комненовић био је велика личност Херцег-Новог. Оснивач је и први старјешина Српског Сокола Херцег-Нови. Уложио је велики напор да се сагради хотел „Бока“. Доста је урадио на пољу туризма и својим радом је учинио да Херцег-Нови постане једна од најпожељнијих туристичких дестинација на Јадрану. Тајно је радио на националном плану са циљем да се Херцег-Нови и Бока ослободе и уједине са осталим јужнословенским народима. Кад је убијен престолонаследник у Сарајеву међу првим је ухапшен и спроведен у тврђаву Мамула. Касније је интерниран у Трст одакле је успио да побјегне у Италију, а одатле у Србију. По наређењу Николе Пашића одлази у Русију гдје ради на прикупљању добровољаца. У логору „Дарница“ код Кијева допринио је да се око 35.000 аустријских заробљеника углавном Срба, али и Хрвата, Словенаца, Чеха и Француза пријави и мобилише у савезничку војску. Све је ово омогућено уз подршку и велику помоћ српског заштитника, руског Цара Николаја другог. На жалост Мирко је био свједок револуције у Русији, велике трагедије руског народа. У тајној мисији 1918. године извлачи Керенског из Москве и пребацује га у Мурманск. Враћа се у свој ослобођени Херцег-Нови, гдје му се приређује величанствен дочек. Поново одлази у Русију у тајној мисији 1919. године. Том приликом имао је задатка да сазна истину о царској породици Романов. Послије рата био је народни посланик Народне радикалне странке у више мандата. Од 1935. до 1935. године био је градоначелник Херцег-Новог. Током 1935. године био је министар у влади Краљевине Југославије. Кад су 27. марта 1941. године у Херцег-Новом одржане велике демонстрације подршке Краљу Петру, Мирко је био већ тешко болестан. Након окупљања на тргу народ се упутио Мирковој кући узвикујући његово име. Мирко их је поздравио са прозора своје куће на Топлој. Мирко је умро 28. марта 1941. године. Кад су италијански окупатори ушли у Херцег-Нови 17. априла 1941. године наредили су да се Мирков гроб отвори да би се увјерили да је Мирко мртав, да није у питању нека „српска подвала“. Своју кућу оставио је свом народу, заједно са својом женом Олгом, да служи за Музеј. http://www.rastko.rs/rastko-bo/istorija/izlokovic-komnenovic_l.html http://www.rastko.org.rs/rastko-bo/muzej/
Утврђујући храбрим подвизима своје господство на копну, руски народ је осећао потребу и жељу да постане самосталан и у поморству. Не смемо заборавити да су у овом великом подухвату учествовали Срби, почевши од Змајевића за време Петра Великог па све до Војновића за време Катарине II. У тек подигнутим градовима на југу Русије основане су трговачке куће. Ко може данас без дивљења да гледа на огромне успехе у поморству и поморској трговини? Погледајмо у наше архиве и тамо у прашњавим документима прочитаћемо да су некада привредне задатке овог огромног друштва решавали српски трговци и поморски капетани, који су унапређивали трговачки промет и паралелно развијали поморство. Руска трговачка морнарица – то је животни пулс у државном организму и заветна жеља руског народа. Погледајмо сада на Црно море, сетимо се прошлости и упитајмо себе – зар није ову жељу и потребу задовољила словенска, тј. српска трговачка морнарица? Погледајмо опет у архивске списе о дознаћемо да су у руској привреди учествовали бродови под руском заставом, бродови Комненовића, Цотића, Ивановића, Накићеновића, Ђурасовића, Желалића, Маловића, Илића, Ђурановића, Марковића, Поповића, Мрше, Перовића, Кажанегре. Ови бродови под руском заставом вршили су тешку и опасну пловидбу. А колико је било бродова чије заставе не бијаху руске, али њихови капетани и посаде бијаху Славено-Срби. Ретки су они који нису посећивали Црно море. Историја наших поморско-трговачких предузећа сачувала је успомену на Марка Гојковића, Шпира Војновића, браћу Митровиће, Сениће, браћу Јанковиће, Павковиће, Лазаревиће, браћу Маловиће, Вукасовиће, Супичиће итд. итд. Ова морнарица имала је огроман значај у животу јужне Русије. Била је претеча руске трговачке флоте и очевидно потврђује чињеницу са су Срби и на копну и на мору учествовали у нашем друштвеном животу. Овде сам навео само значај учешћа Срба на најтежем пољу њихове активности. Међутим, продубити и осветлити чињенице које доказују давне везе двају мора, Јадранског и Црног, допунити њима историју јужно-руских градова, указати на то колико су ове чињенице допринеле благостању јужног краја – све ово још чека даља истраживања. Моји подаци су доста оскудни; њих ће вероватно допунити људи којима је драго име ових Срба и њихово учешће у историји наше привреде. Верујем да су се у сећању житеља Одесе сачували многи подаци који су заслужују да најшира јавност сазна за њих
(Из књиге проф. В. Григоровича, "О учешћу Срба у нашим друштвеним односима", Императорски Универзитет у Одеси, 1876).
Фото: фејсбук.ком/Frigate.Shtandart
Серия сообщений "Морские истории":
Часть 1 - Бокельский капитан Иво Визин
Часть 2 - Как Никола Приморац Атлантику пересёк
...
Часть 13 - "Наутика". Русский кусочек Пераста
Часть 14 - Улица Марка Войновича в Герцег- Нови
Часть 15 - Pomorci iz Boke
Часть 16 - Kapetan Ivo Visin
