ДОБИЈАЊЕ САМОСТАЛНОСТИ СРПСКЕ ЦРКВЕ

Свети Сава је помно пратио збивања у васцелом хришћанском свету. Његовом народу историја је донела улогу да буде камен међаш и копча између источне и западне цивилизације, између православља и римокатолицизма. Укорењен у живот Цркве,знао је да се православна вера и Црква не могу трајно одржати на тој ветрометини, уколико Срби не добију самосталну помесну Цркву. Зато отпочиње свој рад на добијању аутокефалности Српске цркве. У то време на византијском престолу се налази цар Теодор Ласкар, а на патријарашком трону патријарх Манојло Сарантен. Обојица су пред налетом Латина, избегли у Никеју. Сава предузе мисију и са неколико хиландарских угледних и образованих монаха стиже у Никеју. Цар и патријарх га дочекаше уз велике почасти и испунише све његове молбе. Најпре доделише самосталност Српској цркви и уздигоше је на степен Архиепископије. Затим, за првог Архиепископа изабраше и хиротонисаше Саву. Онда их овај славни Немањић умоли да Срби убудуће бирају епископе из редова српског монаштва и да они не морају долазити у Цариград на посвећење. И та молба би прихваћена. Тако Српска црква доби пуну самосталност 1219. године.

Развојем политичких прилика у српској држави, и Српска црква је доживљавала промене у својој организацији. Тако је за време владавине цара Душана Силног, Српска архиепископија уздигаута на степен Патријаршије 1346. године, а за првог патријарха изабран је дотадашњи архиепископ Јоаникије.

Губљењем политичке независности српске државе, падом Деспотовине 1459. године, гаси се и црквена независност. Она није званично била укинута, али није ни постојала. Охридска архиепископија, чији се апетити према српским територијама нису смањивали, легализовала је свој статус у Турској. Ширењем турске државе ширила је своју црквену власт на Балкану, постављајући своје епископе на упражњене српске епископије. Епископи који су постављани у Србији долазили су из Фанара, па ј е тај период у историји познат као доба фанариота. Тако је Српска црква незванично потпала под власт Охридске архиепископије и изгубила своју самосталност.

Заузимањем великог турског везира, потурченог Србина, Мехмед паше Соколовића, Српској цркви је враћена самосталност и 1557. године обновљена је Пећка патријаршија. За српског патријарха изабран је његов брат Макарије Соколовић. Обновљена Пећка патријаршија била је знатно већа од бивше Душанове патријаршије. У њој је цело ондашње српство било први пут духовно обједињено. Такво стање у Цркви је трајало све до Велике сеобе Срба.

У Великој сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, знатан број српског живља, бежећи испред турске освете, иселио се из Србије у крајеве преко Саве и Дунава. Са народом је био велики број свештеника и монаха. У новим крајевима, под аустријском влашћу, формирана је Карловачка митрополија, док је Пећки патријарашки престо остао под турцима. Да би умирили непокорне Србе, Турци су 1776. године укинули Пећку патријаршију. Већи део српских земаља потпао је под власт Цариградске патријаршије. Карловачкој и Цетињској митрополији призната је самосталност у свом унутрашњем устројству и управи. По жељи народа 1848. године, Карловачка митрополија уздигнута је на степен патријаршије.

Ослобођењем Србије од Турака и стицањем политичке независности, постепено је добијена и самосталност цркве у Кнежевини Србији. Године 1832. добила је аутономију али у извесној зависности од Цариградске патријаршије. Потпуна аутокефалност (самосталност) добијена је октобра месеца 1879. године, са степеном Митрополије. Проглашена је засамосталну, независну, саоуправну и равноправну у свему са свим осталим аутокефалним црквама. Од тада па до данас Српска црква није губила своју самосталност.

После I светског рата, и уједињења Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, у новоствореној држави нашло се више самосталних покрајинских цркава; Карловачка митрополија, Српска црква у Краљевини Србији, Цетињска митрополија, Буковинскодалматинска митрополија, четири епархије у Босни и Херцеговини (Босанска, Херцеговачка, Зворничка и Бањалучкобихаћка) које су од 31. марта 1880. године имале своју аутономију и Црква у Старој Србији и Македонији са епархијама Скопском, Рашкопризренском, Велешкодебарском, Пелагонијском, Преспанекоохридском, Поленском, Струмичком и деловима Митрополије воденске. Представници свих ових покрајинских цркава, на конференцији одржаној 31. децембра 1918. године у Сремским Карловцима под председништвом архиепископа београдског и митрополита Србије Димитрија, изразили су спремност и пристанак да се уједине у једну цркву и донели одлуку д а се васпостави Српска патријаршија.

На Сабору свих архијереја са територије Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Београду од 24. до 28. маја 1919. године, којим је председавао црногорски митрополит Митрофан Бан, извршено је духовно, морално, и административно уједињење свих српских црквених области у једну аутокефалну Српску православну цркву са достојанством Патријаршије. Краљевска влада је 17. јула 1920. године издала указ којим се држава саглашава са одлуком Сабора свих православних архијереја о црквеном уједињењу. Свечано проглашење црквеног уједињења обављено је на дан 12. септембра 1920. године, на празник свих Срба светитеља, у саборској дворани патријаршијског двора у Сремским Карловцима, а за првог патријарха изабран је дотадашњи митрополит Димитрије.

Уједињењем Српске цркве и њеним уздизањем на степен патријаршије,поглавар Српскецркве је добио титулу: архиепископ пећки, митрополит београдскокарловачки и патријарх српски, коју и данас носи.